Znamenite ličnosti

Krsta Popović vojvoda svrljiški

Krsta Popović,rodio se otprilike 1765-te god. u selu Šljivoviku – 2 kilometara od Dervena .
Otac Krstin bio je svećnik i,zvao se Veljko. Živeći u vremenu,kada u Svrljigu nije bilo ni jedne crkve jer su od Turaka ranije popaljene i raazorene bile,pop Velja je – kao što su ga obično zvali – u svojoj kući,i pod jednom kruškom,na kojoj je visilo klepalo,iskupljao pobožan narod na molitvu,i,u mutnim danima,blago reči,hrabrio ljude ,da ne klonu i gube nade na svoje izbavljenje.
Još pradedovi Krstini,po pričanju,bili su popovi,zbog čega je i njegova familija poznata u Svrljigu pod imenom „Popovci“ ili „Popovići“.
Krsta je bio prvo vreme zemljoradin. Docnije,pored zemljoradnje,trgovao je i živim malom. Kao trgovac ,putovao je po Srbiji,i,još pre ustanka,imao je prilike da se pozna s mnogim viđenijim ljudima u Srbiji.Pošto je otpočet ustanak u Šumadiji,i pošto se usled toga prekide saobraćaj s Timočkom Krajinom,Krsta je sedio kod kuće;ali krišom od Turaka,pratio događaje i prilike u Srbiji i pripremao zemljište za ustanak u Svrljigu.
U vreme Pazvandžijine bube,koja je ustalasala svu Timočku Krajinu,Krsta se prvi put čuo u narodu.Pošto je gurgusovačka nahija isprava bila protivna Pazvandžiji – to su se u borbi između Pazvandžijine i carske vojske mnogi iz ovog okruga dobrovoljno na stranicarske vojske,a protiv Pazvandžije,borili,kad je on,prolazeći preko knjaževačkog okruga,pošao bio da zauzme Niš. Među njima bio je i Krsta.Priča se da je u borbi,kod grada Svrljiga,Krsta s nekoliko ljudio suzbio Arnaute Pazvandžijine,koji se behu uputili da porobe jedan zbeg,i spasapo više porodica,koje su,bežeći od Turaka,u planini posakrivale se bile.
Kada je Veljko prešao iz Crne Reke u Knjaževački okrug,Krsta je bio među prvima,koji mu se pridružio i podigao Svrljižane na Turke.U selu Niševcima,pred narodom,Veljko je naimenovao Krstu za bimbašu i starešinu Svrljiške knežine.Onda je postavio i buljukbaše i zastavnike od uglednijih ljudi iz tog kraja.Od tog doba,pa do 1811-te godine. Krsta je bio najviše sa Veljkom i pod njegovom komandom.Bio je u početku,pored ostalih drugih manjih bojeva,pri osvajanju Gurgusovca i na Malajnici.Pričaju da je na Mlajnici pogubio jednoga od spahija turskih i uzeo mu skupoceno oružje i konja arapskog,koga je čuvao do 1813-te godine.
Krsta je poginuo u 48-oj godini.
Bio je srednjeg rasta,širokih pleća,smeđ,okrugla lica,vesele naravi, i čvrstog karaktera.Malo je govorio – ali smišljeno.Bio je uman i pravedni starešina.Nikada nije imoa običaj da se hvali junaštvom kao drugi.
Krsta je posle sebe ostavio dva sina: Aranđela i Stevana i jednu kćer Živku.

Radojko Tričković-Sajtar

Ali među svima ratnicima iz prvog ustanka,najviše se, posle Krste Popovića,priča i danas u Svrljigu o junaštvu Radojka Tričkovića,iz Prekonoge koga su ,zbog suludaste i plahovite njegove naravi zvali Sajtarom.
Bilo mu je,vele 30 godina,kada je Veljko došao u knjaževački okrug. Dotle je bio u hajducima,i kad je čuo za ustanak,on se ostavi hajdukovanja,i pridruži ustancima,i od tog doba,može se reći ,da nije bilo važnijeg boja od ušća Timoka do Morave gde nije on učestvovao.
Radojko nije imao stalnog mesta,već je u početku neko vreme bio kod Krste buljukbaša;posle je otišao Veljku,i vraćao se – i tako je proveo do 1813-te godine.
1813-te godine prešao je Vlašku i odneo na sebi više od 10 rana,koje je dobio u bojevima od sablja i kuršuma, i koje je samo izvanredno jaka priroda njegova u stanju bila da izdrži. Lečeći se u Vlaškoj potrošio je bio sve što je imao,a priča se,da je bio dosta dobrog stanja.Iz Vlaške jepobegao u grčku,i tamo,kao dobrovoljac ,učestvovao je u ustanku.Pošto se svršila vojna,on dođe u Srbiju i javi se knezu Milošu. Knez Miloš dade mu neku malu pomoć,te ode u svoje selo,krišom od Turaka,da se vidi sa familijom.Otuda se vrati u Kragujevac opet knezu Milošu,i 33-će godine on ga pošalje u Svrljig te je podigao narod na ustanak,i,za kratko vreme ,očistio taj kraj od Turaka.Pošto su Turci bili proterani,knez Miloš,kao što smo slušali,ponudio mu je kapetanstvo,no on je to odbio izgovarajući se da je nepismen i da je bujne naravi,a povrh toga još je bio i pod izvesnom mahnom.Knez Miloš naredi,da se postavi za buljukbašu na Gramadi,i on se primi tog mesta i proveo je na Gramadi više godina skoro do smrti svoje. Kako su tada učestale bile krađe i ubistva na granici,knez Miloš ovlasti Radojka,da hvata lopove i ubice, i da može lopovima štaviše i sam suditi za manje stvari,i on je,pričaju,svojom strogošću,za kratko vreme ,uspeo da stane na put krađama i ubistvima na granici.Pričaju da su ga se bojali i Srbi i Turci.
Turci sz ga zvali serdarom,i ta titula ostala mu je u narodu.
U poslednje vreme bio je tako oboleo,da se nije mogao na nogama držati.Ni familije,ni prijatelji,koji su ga pohodili,nisu ga mogli skloniti da legne u postelju.Sedio je uvek na jednoj maloj stoličici kraj vatre – i tako je izdahnuo. -Kad se nisam dao Turcima u ruke,ne dam se ni bogu živ…govorio je u šali poslednjih dana prijateljima i srodnicima,koji su ga nudili da legne u postelju,jer će mu onda biti lakše.
Radojko je bio visokog rasta,snažnog stava,smeđ i ćosav.
Vazda je bio šaljiv i lakrdijaš u razgovoru. Voleo je uvek dobre konje,dobro oružje i lepo odelo – i na to je mnogo trošio.